Intervju
sa autorom knjige "Prokletstvo nacije", Milošem Bogdanovićem
01. septembar 2006. godine, Ibarske novosti
Kada mi sami sobom nećemo odgovorno da vladamo, onda dajemo
pravo drugima da nama represivno upravljaju
Radovan Milićević: Početkom
osamdesetih godina, kao opozicionar, vi ste zbog neslaganja
sa tadašnjim političkim jednoumljem nekoliko puta bili u
zatvoru. Kako ste tada gledali na Zapad? Da li vam je on
pružao podršku i predstavljao bar nekakav izvor nade, utehe
i sigurnosti?
Miloš Bogdanović: Našim vlastima je bio cilj
da se predstave u svetu u što je moguće boljem svetlu, kao
da je socijalistička samoupravna Jugoslavija primer
demokratije i poštovanja čovekovih osnovnih ljudskih prava.
Sećam se kada su pred jednu međunarodnu novinarsku
konferenciju 1983. godine pohapsili sve viđenije disidente u
Beogradu i u ,,informativnom razgovoru" im zapretili da
nikakve negativne izjave slučajno ne daju stranim
novinarima. Zapad je tada vrlo osetljive savesti reagovao i
na najmanje slučajeve kršenja naših ljudskih prava. U vreme
suđenja šestorici disidenata 1984. godine u Beogradu,
protestna pisma protiv suđenja našoj vlasti su pisali Noam
Čomski, Ginter Gras, Hajnrih Bel, Petra Keli, i mnogi drugi,
a u svojim govorima suđenje su osudili i Ronald Regan i
Margaret Tačer. Zahvaljujući pritiscima sa Zapada svi
optuženici sa suđenja šestorici su se uskoro našli na
slobodi. Da nije bilo tog straha naše vlasti od stava
Zapada, verujem da bismo mi, tadašnji opozicionari, od
vlasti prošli vrlo surovo i nemilosrdno, isto onako kako su
prošli Ćuruvija i mnogi drugi, onda kada, u vreme
bombardovanja 1999. godine, našoj vlasti to mišljenje Zapada
više nije bilo tako važno.
Radovan Miličević: Šta mislite o spasonosnoj
ulozi međunarodne zajednice danas u svetu?
Miloš Bogdanović: Mislim da bi trebalo da ima
još veća prava i moći. Za nekoliko godina, u severnoj
Koreji, od gladi je umrlo više od dva miliona ljudi. Ko je
za to vreme uspeo da se domogne Kine, ako bi ga uhvatile
kineske vlasti, bio bi vraćen u Koreju, gde bi ga uglavnom
dočekalo pogubljenje. Za tri meseca u Ruandi, Hutu su pobili
skoro milion Tutsija. Kod nas, za nekoliko dana je ubijeno
oko 7.000 srebreničkih muslimana. Međunarodnoj zajednici
svakako treba omogućiti da pravovremenom i snažnom
intervencijom bude u stanju da sačuva ljudska prava i
ljudske živote, tamo gde do sada, zbog nedostatka svojih
prava i moći, to nije bila u stanju da uradi.
Radovan Milićević: Mnogi danas govore o
Americi i međunarodnoj zajednici kao osnivačima takozvanog
Novog svetskog poretka, koji pojedini čak nazivaju Četvrtim
Rajhom. Šta mislite o iskušenjima jednog takvog jedinstvenog
poretka koji bi svim narodima na svetu obezbeđivao mir i
međusobno jedinstvo?
Miloš Bogdanović: U svetu postoji sve veća
potreba za jednom takvom vlašću. Ta potreba je posledica
ljudske iskvarenosti. Kada bi ljudi bili neiskvareni, kada
bi svaki čovek nosio na sebi odgovornost za sopstvene
postupke, tada ne bi postojala potreba za pravnim sistemom
koji bi represivnim merama primoravao neodgovorne pojedince
na odgovorno ponašanje.
Sami ljudi traže autoritet kome će pokloniti političku moć
zauzvrat obezbeđene građanske sigurnosti. Kada jedan čovek
maltretira drugog čoveka, tada vlast ovog prvog šalje u
zatvor, a ovom drugom obezbeđuje da živi bezbedno i u miru.
Kao što na lokalnom planu postoji potreba da država svojom
vlašću obezbedi osnovna ljudska prava svakom pojedincu, tako
i na globalnom planu postoji potreba da nekakva međunarodna
vlast obezbedi mir među narodima.
Dakle, kada sami sobom nećemo odgovorno da vladamo, onda
dajemo pravo bilo državnom rukovodstvu, bilo Novom svetskom
poretku, opravdane argumente da nama represivno upravljaju,
jer sami za tako nešto ne pokazujemo zrelost i sposobnost.
Ko je onda drugi kriv za eskalaciju moći lokalnog državnog
aparata ili globalnog Novog svetskog poretka, nego mi sami?
Radovan Milićević: Mnogi u programu Novog
svetskog poretka i globalizacije vide strah od ugrožavanja
sopstvenog nacionalnog entiteta. Šta mislite o opravdanosti
njihovog straha?
Miloš Bogdanović: Kod nas nacionalisti možda
najviše kritikuju Novi svetski poredak i globalizaciju,
plašeći se gušenja svojih nacionalnih prava u cilju
ostvarenja jedinstva među narodima. Razlog zašto im toliko
smeta Novi svetski poredak treba tražiti u projekciji
njihovih sopstvenih nepriznatih principa i motiva. Oni sami
sprovode gušenje prava drugačijih u cilju ostvarenja
sopstvenog nacionalnog jedinstva. Dakle, njihova kritika
Novog svetskog poretka je licemerna, jer na nacionalnom
planu grade totalitarno jedinstvo kakvo zameraju Novom
svetskom poretku da gradi na globalnom. Nacionalisti se
zapravo u svojoj suštini ne bore za nacionalna prava čoveka,
već za svoj sujetni Ego, koji su projektovali na svoj
nacionalni kult. Oni ne prezaju da ugroze i nacionalna i sva
druga prava pripadnika svoje nacije da bi zadovoljili svoj
kult.
Radovan Milićević: A šta ćemo sa zloupotrebom
vlasti Novog svetskog poretka? Zar je ona nemoguća?
Miloš Bogdanović: Kao što na lokalnom planu
jedan policajac ili političar ima iskušenje da zloupotrebi
svoju vlast i moć, tako i na globalnom planu postoji isti
rizik zloupotrebe.
Radovan Milićević: Dakle, ne postoji rešenje
koje bi uspelo da spreči zloupotrebu globalne vlasti, kao
što ne postoji rešenje ni za zloupotrebu lokalne vlasti?!
Miloš Bogdanović: Postoji rešenje, ali većina
ne želi da ispuni njegove preduslove. Vidite, što je ljudska
iskvarenost veća, to je i potreba za intervencijom vlasti,
bilo na lokalnom državnom, bilo na globalnom međunarodnom
planu, veća. Što su sami ljudi neodgovorniji, to oni sami,
radi svoje bezbednost, i imaju potrebu za većom vladavinom
nad njima, inače bi sistem težio da se pretvori u rasulo. I
naravno, što vlast ima veću moć nad narodom, normalno je da
će imati veću priliku za zloupotrebu svoje moći. Na neki
način, tu postoji nekakva pravda, jer ako su ljudi
iskvareni, pa ne mogu sami sobom da vladaju, onda njima
vlada vlast, koja, pošto je mobilisana iz tog istog naroda,
jeste isto toliko iskvarena i sklona zloupotrebi svoje moći.
Istorija propasti velikih civilizacija nam često okriva kako
su one vremenom, sa eskalacijom zla, postajale sve
totalitarnije, da bi se na kraju, iznutra moralno iskvarene,
raspale pod pritiskom nekog, za njih ranije minornog
neprijatelja.
Sistem može valjano da funkcioniše onda kada je većina ljudi
neiskvarena, i tada pravni sistem uspešno čuva većinu od
iskvarene manjine. To je još uvek iskustvo jednog dela
civilizacije Zapada. Ali onda, kada većina naroda postane
iskvarena, tada nema ko da valjano sprovodi pravni sistem,
jer se sama vlast sastoji od ljudi koji su iz tog istog
naroda, pa koji su, samim tim, isto tako skloni korupciji,
mitu, nepotizmu, laži i svakoj drugoj prevari.
Dakle, ako ljudi ne bi bili iskvareni, onda ne bi bilo
potrebe da njima toliko vlada država, pa samim tim ne bi
imala ni priliku da zloupotrebi svoju vlast nad njima!
Radovan Milićević: Ali, kako drugačije
naterati ljude da iskorene svoju iskvarenost, nego putem
vlasti?
Miloš Bogdanović: Hiljadu godina je crkva
političkim sredstvima i na kraju inkvizicijom pokušavala da
ljude nauči kakvi da budu. I šta je takav pokušaj mogao
drugo da proizvede osim onoga što se uvek dešava kada neko
drugi umesto samog čoveka hoće da bude njegova savest i
razum? On ne može nikako da odraste, a rezultat su moralno
licemerstvo i formalizam.
Jedan musliman mi je hvalio svoju arapsku zemlju. Kaže da
tamo zlato stoji na tezgama na ulici, i nikome ne pada na
pamet da ga ukrade. ,,Da", odgovorih mu, ,,kada mu za tako
nešto seku ruku! Ali, pravo stanje stvari bi se videlo kada
šerijatski zakon ne bi bio na snazi! Tada bi se videlo kakvi
su ljudi zaista u svom srcu, da li su zaista iskorenili zlo
iz sebe!"
Odgovornost vlasti jeste da sačuva ljude od manifestacije
zla, ali ne i da iskoreni samo ljudsko zlo iz ljudskih srca.
Nikakav sistem vlasti to niti može da uradi, niti ima prava
da uradi. Iskorenjivanje zla je uslovljeno slobodom izbora
svakog pojedinca, njegovim dragovoljnim htenjem da u borbi
protiv zla krene od samog sebe. To umesto njega ne može niko
drugi da učini, već jedino on sam. Proces osvedočenja ljudi
o ličnu odgovornost i reformu karaktera je jedini proces
koji bi mogao da sačuva svaku vlast, bilo lokalnu, bilo
globalnu, od zloupotrebe sopstvene moći. Vlast neće imati
potrebe da represivnim putem interveniše tamo gde ljudi sami
na sebi nose odgovornost za svoje postupke, pa će se
smanjenjem njene uloge smanjiti i mogućnost njene
zloupotrebe. Većina koja nije sklona potkupljivosti
obezbeđivaće takav karakter i nosiocima vlasti. Štaviše,
narod koji je pobedio u samom sebi svoje slabosti karaktera,
ne može više da bude objekat manipulacije niti zloupotrebe
bilo kakve vlasti, jer nema slabosti preko koje bi se
zastrašio, polaskao ili podmitio na nepravde od vlasti.
Radovan Milićević: Zar takav proces raširene
svesti o ličnoj odgovornosti kod većine naroda nije utopija?
Miloš Bogdanović: Nije. Takav proces je
izvukao civilizaciju Zapada iz tame srednjeg veka. On se
zove prosvetiteljstvo.
Istorijski izvori iz svih perioda ljudske istorije nam
stalno ponavljaju jednu istu konstataciju - kako su novije
generacije iskvarenije od pređašnjih. I naravno, eskalacija
zla koja je prirodan plod ljudske neobuzdanosti,
neodgovornosti čoveka prema sebi i drugim ljudima, na kraju
dovodi do propasti same civilizacije.
Jedini zabeleženi period istorije u kojem su ljudi hvalili
nove generacije kao prosvećenije i bolje od prethodnih jeste
period prosvetiteljstva. Prosvećen čovek je čovek koji je na
sebe preuzeo odgovornost za svoje postupke, pa zato više ne
zavisi od represivnog sistema koji ga spolja prinuđuje na
ispravno ponašanje. Reformacija je ukinula autoritete koji
su putem straha i krivice preuzimali pravo na sebe da misle
i odlučuju umesto čovekove sopstvene savesti, osvedočila je
ljude o sopstvenu odgovornost za sopstvene postupke, i
navela ih da sami koriste razum u samoanalizi kvaliteta
sopstvenih motiva i postupaka. Ljudski um, oslobođen od
stega nametnutog jednoumlja i krivice, oslobodio se u svojoj
kreativnosti. Srca reformisanog karaktera donela su svoje
plodove kroz dela privrednog, naučnog i kulturnog preporoda.
Probuđena svest o ličnoj odgovornosti rezultovala je
promenom svesti i karaktera gotovo čitavog tadašnjeg
zapadnog sveta.
Pokojni premijer Zoran Đinđić je često pominjao razliku
između karaktera prosvećenih i neprosvećenih naroda. Govorio
je:
,,Znate, ima zemalja koje imaju dijamante, zlato i energiju,
pa su siromašne, zato što ljudi nisu sposobni da to koriste.
Ima zemalja koje nemaju ništa, pa su bogate, zato što su
ljudi sposobni da se dobro organizuju. Znači, u principu je
sve do ljudi...”
Radovan Milićević: Da li je naš narod ikada
prošao kroz proces prosvetiteljstva?
Miloš Bogdanović: Nažalost, ne! Zato smo još
uvek na nivou srednjeg veka. To otkrivaju sociološka
istraživanja. Odlikuje nas veoma visok nivo autoritarnosti u
odnosu na druge narode Evrope, isto tako visok nivo sujetne
samouverenosti, takođe, među najkorumpiranijim narodima na
svetu smo, itd.
Više od 60 odsto anketiranih studenata u Beogradu, u
prosuđivanju ispravnosti nečijeg mišljenja, ne gleda na
smisao onoga što je rečeno, već na to ko je to mišljenje
rekao, da li ga zastupa većina, i poziva se na glas svojih
osećanja. Takođe, više od 80 odsto ispitanika na dobra dela
ne pokreću altruistički motivi, već sujeta, sebični
sentiment i krivica.
Nikakav model zapadne demokratije ovde neće moći nikada da
zaživi dok sam narod ne reformiše svoj karakter u skladu sa
vrednostima prosvećene svesti čoveka koji je u duši
demokrata. U Švedskoj su antikoruptivni zakoni deset puta
manje strogi nego kod nas, pa opet, korupcija kod njih
gotovo da ne postoji. Nikakva promena sistema to spolja ne
može da proizvede, već jedino prosvećivanje samog naroda,
unutrašnja reforma karaktera ljudskih srca. Pokušaj
sprovođenja zapadne demokratije kod nas se uvek pretvara u
karikaturu od demokratije, tj. pojam demokratije postaje
izgovor za totalitarizam, mafijaške odnose i sva moguća zla
koja sa pravom demokratijom nemaju nikakve veze.
Mi ovde imamo republiku, a Englezi imaju kraljevinu, zar ne?
Ali ko je totalitarniji? I danas, engleska kraljica
,,uhvaćena" bez karte u gradskom prevozu morala je da plati
kaznu. A vozač našeg visokog političara ne samo da odbija da
plati kaznu zbog prekršaja u saobraćaju, već komandir
policije koji se usudio da prosledi prijavu biva
suspendovan. Ko je totalitarniji, a ko bliži jednakosti pred
zakonom? Kod nas demokratski predsednik ima kult kralja, a u
prosvećenoj severnoj Evropi kraljevi imaju status kao da su
obični građani. Šta nam vredi demokratija, ako nemamo
karakter ljudi dostojan demokratskog poretka!
Neprosvećen karakter naroda nije preporuka za demokratsko
uređenje, već za totalitarizam, jer kada su ljudi sami
neobuzdani, onda demokratizacija društva rezultuje porastom
međusobnih sukoba, kao što danas vidimo, na primer, u
slučaju Iraka. Kako su neobuzdani ljudi navikli da ih neko
spolja obuzdava čvrstom rukom, i pred svojom izopačenom
savešću smatraju da je dozvoljeno sve što nije strogo i
represivno zabranjeno, odsustvo totalitarizma rezultuje
eskalacijom sukoba i kriminala, koji onda pružaju
totalitarnim liderima izgovor za neophodnost totalitarne
vlasti, u interesu mira i jedinstva u samom narodu, liderima
Novog svetskog poretka za totalitarizam u interesu mira i
jedinstva među narodima.
Radovan Milićević: Da rezimiramo - šta
smatrate da je naša realna opcija, šta treba da uradimo?
Miloš Bogdanović: Demokratski poredak zahteva
ljude demokratske svesti. Mi ne možemo stalno kao neki
paraziti da živimo zakačeni o ivicu Zapadne civilizacije i
da se grebemo o njene tekovine. Da bismo ušli u Evropu,
treba da prođemo kroz onaj proces moralnog i duhovnog
preporoda kroz koji je ranije u istoriji prošla civilizacija
Zapada. Više od hiljadu godina je civilizacija Zapada čamila
u totalitarizmu svog tamnog srednjeg veka, bez ikakvog
kulturnog, naučnog i privrednog prosperiteta; i mi treba da
proučavamo procese koji su nju izvukli iz srednjeg veka, a
koje mi do sada nismo iskusili, zbog čega još uvek čamimo u
mraku svog vekovnog primitivizma i zaostalosti. Proces
reformacije i prosvetiteljstva je naša nacionalna
životodavna neophodnost.
* * *
Miloš Bogdanović, knjiga "Prokletstvo nacije", inserti na
temu Novog svetskog poretka:
"Odricanje od načela prosvetiteljstva, koja su zapadni svet
izveli iz tame srednjeg veka, rezultovalo je ponovnom
eskalacijom zla, i samim tim potrebom da se neodgovorna
savest umiri novim modelom autoritarnosti. (...)
Kako je nosilac zapadne autoritarnosti rob svojih osećanja,
a kako je normalno da osećanja zavise od okolnosti, on je
sklon da odgovornost za svoje nezrele životne reakcije
prebacuje na nepovoljne uticaje sredine. Umesto da se bori
protiv samih slabosti sopstvenog srca, on vodi borbu samo
protiv spoljnih uticaja. Kako se odriče svesti o ličnoj
odgovornosti, postaje zavisan od države koja mu sada spolja
obezbeđuje mir i građansku sigurnost represivnim putem (što
formira autoritarnu svest i jača totalitarnost političkog
sistema). Kao vrhunac nezrele reakcije, on je sklon da
primenjuje odbrambene mehanizme racionalizacije i odricanja,
kreirajući kod sebe osećanja koja nisu adekvatna stvarnosti
(osmeh na licu koji nema svoj izvor u odgovarajućoj životnoj
realnosti), opravdavajući zlo oko sebe najbesmislenijim
izgovorima. On se trudi da razume ljude oko sebe, ne zato
što ih voli, već da bi mogao da ih voli. (...)
Dakle, ne treba raditi na promovisanju zajedništva, već na
reformi karaktera populacije, pa kada ljude bude pokretala
prava ljubav i dobrota, oni će onda sami da se ujedine.
(...)
Jedinstvo, sloga i mir se ne mogu ostvarivati na silu,
političkim rešenjima kao što to pokušavaju zastupnici Novog
svetskog poretka na globalnom planu ili mnogi nacionalisti
na nacionalnom. Država ima svoje mesto, ali ona nije u
stanju da rešava duhovne probleme naroda. Njih mora da
rešava svaki pojedinac sam sa sobom i Bogom.
Ljudi zaista treba da se ujedine, ali ne zato da bi mogli da
se vole, već zato što se već vole. Ako se vole, oni će sami
da se ujedine. A ako nemaju ljubavi u svom srcu, formalno
jedinstvo ih neće osloboditi od međusobnih sukoba, već će se
ti sukobi nastaviti unutar nametnute forme zajedništva.
(...)
Kada opšta eskalacija zla na zemlji bude dostigla svoj
vrhunac, ona će rezultovati neophodnom i ključnom ulogom
Novog svetskog poretka u uspostavljanju spoljašnjeg mira i
blagostanja među narodima. Tada će, sasvim prirodno, vlast
Novog svetskog poretka moći da zloupotrebljava svoju moć,
kao što to radi i svaka druga vlast kada joj se za tako
nešto ukaže prilika. Niko drugi za tako nešto neće biti kriv
nego sam ljudski rod svojom neodgovornošću.
Dakle, naš ključni problem je ipak karakterne prirode, on je
u našim sebičnim i ponositim motivima zbog kojih bivamo
žrtva manipulacije svake vrste, i zbog kojih sami zavisimo
od bilo koje totalitarne vlasti, bilo lokalne, bilo vlasti
Novog svetskog poretka. Kada sami sebe nećemo razumno da
kontrolišemo, dajemo pravo bilo državnom rukovodstvu, bilo
Novom svetskom poretku opravdane argumente da nama
upravljaju, jer sami za tako nešto ne pokazujemo zrelost i
sposobnost." (Milos Bogdanovic, Prokletstvo nacije).
Knjigu "Prokletstvo nacije" možete nabaviti ovde:
Prokletstvo Nacije
|
